Početak Bune Protiv Mafije

Bože mili! Čuda velikoga!
Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
Po Srbiji zemlji namučenoj,
Zlo da zrije, korov da nadvlada,
Da ne bude Božje pravde više,
Nit zakona, nit’ poštenja ljudskog,
Već jedino volja od silnika.

Tu knezovi nisu radi kavzi,
Nit su radi komšije i braća,
Al’ je rada sirotinja raja,
Što trpeti zla više ne mogu:
Ni poreze, ni namete nove,
Ni harače bez ikakve mere,
Ni bahaćenje, ni nekulturu,
Ni neznanje, ni prostotu bednu,
Nit mafiju u državnom dvoru,
Nit sudije koje laži služe,
Nit tirana što nad svima vlada,
Što se carem samoproglasio,
A uz njega svita razbojnika,
Od ministara do kumova svih.

Stade raja u čudo gledati:
Na nebu se crni oblak vuče,
Tri puta se pomračuje sunce,
Grmljavina u sred dana grmi,
Zemlja drhti, a zgrada se ruši,
Šesnajs’ srca istog trena stade, Mir svoj nađoše, pokoj im duši.

Tu ti raja mukom zamukoše,
Bol ko sablja sve nas posekoše,
Suze rone oči napaćene,
Srca venu pred sudbinom kletom,
Vapaj pravdi do neba se vinu.
Tad se mladost na noge uzdignu,
Pamet, savest, otadžbine obraz,
Sjaj u oku vitezova naših,
Od Kosova do ovoga dana,
Razbudi nam raju namučenu,
Što se već na zulum naviknula,
Podseti ih da ustanu pravo,
Pa im reče: „Zar zaboraviste
Ko ste bili i čiji potomci?
Nije raja za ropstvo rođena,
Već za pravdu i slobodu svetu!“

A raja, kano buktinja živa,
Sveću drži, pesmu o slobodi,
Kroz noć dugu, što nad zemljom pade,
Tminu tera, od vraga koprenu,
Iz košmara se probudi strašnog.

Stade otac uz sinove svoje,
I stara majka uz kćeri hrabre
Brat do brata uz komšije svoje,
Jedan drugog iz mraka digoše,
Odlučni da zulum teški sruše,
Zulum sruše, otadžbinu spasu,
Kroza vatru i kamene kiše,
Da osvane dan slobode svete,
Da zuluma opet ne osete,
Niti danas, nit’ ikada više.